U moru obećanja novog kriminalnog poduhvata, činovnik Aleksandar Vučić najavljuje opet trovanje više od pola Srbije, preko izlivanja otrovane vode u kopanju litijuma. Uz kolonijalnu rudnu rentu, to će doneti neku materijalnu korist za lokalne činovnike i propast za šire narodne mase

Kad god pomislimo da su američki zvaničnici dostigli maksimum u ulozi okupacionih upravnika u Srbiji, koju su sami sebi ekskluzivno dodelili, uvek nas iznenade tako što prevaziđu sami sebe.

A zamislite samo da su neke „srpske komite“ ultimativno zahtevale da se odloži ili premesti ustoličenje kotorskog biskupa? Ili reisa Islamske zajednice? Ili, ne daj bože, gej-parade?! Vrištalo bi se do neba o „srpskom fašizmu“, prizivala intervencija „međunarodne zajednice“ i tražio„brutalni“ obračun sa izgrednicima

Da je neka ideologija ušla u fazu dekadentne birokratizacije vidi se po jeziku

To je bio sastanak u Potsdamu, koji službena nemačka politika proglašava „Potsdamskom konferencijom“ i stilizuje u repeticiju 2.0 Hajdrihove i Ajhmanove Vanzejske konferencije (Wannseekonferenz) iz januara 1942. Delom zbog Zelnera, ali najviše zbog toga što između te dve lokacije leži samo osam kilometara

Dakle, kad sve saberemo i oduzmemo, takozvani "Autoput mira" će po svojoj pravoj prirodi biti "Autoput korupcije i heroina". Korupcije, koja je centralna ekonomska aktivnost Aleksandra Vučića, njegovog najbližeg okruženja i njihovih biznis partnera, a koja je najzastupljenija u putnoj industriji

Ono što je sigurno, i što gore pomenuta tri filma ubedljivo ilustruju, jeste da je srpska javnost odlučna da više ne ćuti o Kosovu, i da su to već uveliko prepoznaju i srpski umetnici

U Srbiji i još nekim zemljama siromašni domaći poreski obveznici pružaju novčane podsticaje bogatim inostranim vlasnicima kapitala, uz sumnjive neto efekte po Srbiju, jer pletači kablova i čarapa ostaju i dalje pletači

Kroz takvu mržnju trebalo bi da se stvori „Srbijanin-EUropljanin“, kome je „prelomljen mozak“ i iščupan taj strašni „mali Rus“. Nesumnjivo je da je to konačni cilj atlantističke politike na Balkanu. A toga ne može biti bez ustoličenja i u srpskom društvu „vatikanske mržnje“ – duboke, sistematske i surove.

Običan građanin zna toliko da se te nedelje (24.9) ili vikenda, desio oružani sukob Srba i policajaca Albanaca u okolini starostavnog manastira Banjska („Strahinjiću Bane [...] u malenoj Banjskoj) i da su zvanično stradala četiri lica, tri Srbina i Albanac. Posle toga, isti taj, običan građanin može da sazna: da je satima pre akcije „kosovske“ policije srpska naoružana grupa praćena i snimana iz vazduha; da je i KFOR (NATO) „prisustvovao“ sukobima; da je pronađena velika količina oružja – za „ceo bataljon“; da je, javnosti poznati, M. R. pismom priznao organizovanje oružane srpske grupe (sâmo to priznanje i nije sudski dokaz), i možda još ponešto.